Tugare: Blago Ivana Radilovića

Rimski misal iz 1947. god
Svako voli imat doma babin šumpreš na garbun, dva opančića, drnišku kapu ili feral iz didine kužine. Da nas siti onoga šta nan je daleko i šta više nismo. Staro. Drago. Beskorisno, ruzinavo, naciklo, bišavo, cunfavo, ali opet drago. Naše. Dobro par komada, ali da neko sto metri od svoje kuće izgradi kućetinu od sedamsto kvadrata, skoro cilu obuče u kamen i napuni je stotinama - malo je reć - iljadama komadića Dalmacije, baš te, stare, ruzinave i blide, ka šta je napravija Ivan Radilović (68) u Tugarima, to se još nije čulo ni vidilo! A tako je. Ivan više od četrdeset godina skuplja i slaže na jarpu sve šta mu zavonja na staro: od traktora, karoce i oltara, do novčića, pjata i ordena. Od antike do komunizma i ovoga novoga, svaki car ovde ima sliku, svaka partija knjižicu, svaka bitka kuburu. A od cile Dalmacije, ipak je za dlaku više njegovih Poljica. Vodiči su nam Božidar Uvodić, ali ga svi zovu Ante, i Tonko Madunić, koji je ustvari Ante, ali ga niko tako ne zove ...

JEDNA OD NAJVEĆIH DALMATINSKIH ETNOZBIRKI U PRIVATNOM JE VLASNIŠTVU U TUGARIMA

Ivan Radilović

Ivanovo blago

Radilović je pored obiteljske kuće izgradio na sedam stotina kvadrata muzej, za koji izloške skuplja 40 godina - Ni sam ne zna koliko predmeta ima

Piše: Damir Šarac / Slobodna Dalmacija
Snimio: Damir Šarac
Izvor: Slobodna Dalmacija


Zasad su predmeti na policama, sve se može pipnit, slikat, popizat, ali snalaziš se kako znaš, nema vodiča ni etikete.

Sarkofag


- Ko će se ovde snać, Ivane?! Di ćemo počet?

- Di te volja. Pitaj za sve šta te zanima.

- Pa sve me zanima, ovo nije zbirka zbirčica iz regala, nego špilja s blagon.

- To kažu i konzervatori i restauratori iz Splita, oni mi pomažu, poslali su jednu malu pametnu Ivanu, koja je počela popisivat, pa će jednoga dana bit katalog, znat ćeš u godinu otkad je šta i di se našlo. A iz Etnografskoga muzeja ne šljive me dva posto, iako je ovo najprije etnozbirka. Misliš da mi je briga za njih kad nije njima za me?!

Božidar Ante UvodićNajbolje je počet vanka, tamo su mu kamenice; u Ivanovu dvoru ima ih golemih, zapremine 1750 litara i teške 2,5 tone kakvu je dopremio iz Krila, a u njoj je maslinovo ulje čuvala obitelj don Frane Ivaniševića. Još veća od te je kamenica srinjinskog popa don Ivana Matešana, a u konobi je i sarkofag, kojega je dovuka iz Žrnovnice od Markovina i koji je isto služija za ulje. Najsmišnije su malene, za kokoše, mačke i praščad, u to vrime bilo je lakše isklesat manjaduru za beštije nego je kupit u ZOO hobiju.

- Malo su, ali samo malo starije do mene. Kad idete u muzej, šteta je i mene ne izložit - smije se prid vratima najstariji Tugaranin Frane Gospodnetić (92). Inače je Bračanin, iz Dola, a u Tugare je 1978. doselija radi ženine bolesti.

- Imala je anginu pektoris, a i ja je sad iman. Kad bi hitno tribali likara, nismo mogli čekat trajekt i onda smo našli mir u Poljicima - priča vižljasti barba Frane, čiji je zadatak da prepozna Radilovićeve izloške u zbirci. Vodiči su nam još i Božidar Uvodić, ali ga svi zovu Ante, i Tonko Madunić, koji je ustvari Ante, ali ga niko tako ne zove.

U odjelu kamena prid kućon leži ploča 'U ovoj je zgradi boravio Tito (bla-bla), počasni građanin Omiša od 1954. i počasni građanin omiške općine'?

- To je ka počasni Poljičanin?!

- Ne, ne! Ma nije, Poljica su do Prika, granica je Cetina, Omiš je za se - uskaču sva četiri uglas.

Društvo maršalu čine biste narodnih heroja Bogoslava Kadića, Joze Marušića i Pave Mandića, mladića koje je pomeja još jedan od ludih ratova.


Učitelj

- Ovome Kadiću koji ubijen 1941. brat je bija don Slavko Kadić, umra je i on nedavno, Bog mu da pokoj. Kako je bija student medicine u Zagrebu, po njemu je nazvana ambulanta u Omišu, a glava je bila isprid. Onda su don Slavku jedanput rekli da ako oće uslugu, mora platit participaciju. A on uzme sestru za ruku, odvede je prid bratov spomenik i kaže: 'Evo ti ga, nek ti on plati!' - priča Ivan i dodaje kako svako doba, ma kako loše za narod bilo, ima mista u njegovoj zbirci, pa je tako spašava i ratne heroje, kad su in devedesetih padale glave.

Eksponati iz zbirke Ivana Radilovića

- Kako si počeja skupljat?

- Početkon šezdesetih san se ka mladi vojnik zateka u UN-misiji, iz Skopja san završija u Jemen, Etiopiju, Sudan i Egipat. Svakoga san đavla tamo vidija; ligatore, pustinjske lisice, žirafe, svaku živinu, samo lava nisan, a to mi je bila najveća želja...

- A di ćemo?

- E, čekaj, važno je i to. U Egiptu san vidija koliko se cijene te starine. Kad san se vratija, počeja san se bavit mehanizacijon, ima san kamion i traktor. Iša bi okolo radit, a naša ti sirotinja najčešće nije imala čime platit. Onda bi uzeja nešto od toga; staru škrinju ili neku lampu. Čudon su mi se čudili šta bi cili dan ora za stvari koje su oni bacali u škovace, još bi in mukte otra to iz kuće!

- Šta bi ti žena rekla?

- Gonjala me Nediljka moja ka Bog đavla, to je bilo najteže. Zamisli ti; ideš radit, a umisto pineze, doma joj doneseš ono šta je u ta doba sav svit baca iz kuće! I još bi starine dalje poklanja prijateljima koji su to volili držat po kući. Ali vrimena su se prominila, ona je najžešća čuvarica zbirke, a narod više ne da starine tako lako.

Kuću za zbirku san počeja gradit 1980. godine, i evo još nije gotova, sad dovršavan predavaonicu za 56 ljudi i prostorije za vodiče, koji će dolazit s grupama - planira Radilović dovršetak životnoga sna.

Ajmo u zbirku, bacamo se prsimice. Možeš počet di oćeš, recimo sa značkama, tu ne bi niko počeja.

- Je l' ovo pravo U s kape?

- Je, a znači U-čitelj! Reka san ti, za mene je povijest povijest. Okreni se vamo.

Zbirka portreta Ivana Radilovića

Mjesta u zbirci ima za svakoga

Poredani jedni do drugog, službeni su portreti Pavelića, Tita, Tuđmana, Tesle, Radića, Lenjina, Gotovine i Mesića.

- Pavelić je dokaz da odvitnik može postat predsjednik, Tito da limar može postat predsjednik, Tuđman da može i general, a Mesić da može postat svako! To zoven škola demokracije. Aj dosta politike, kome je dobra donila...

- Znaš li šta je ovo - zove Tonko, i pokazuje na veliki drveni mlat - macola za tuć prasce, od kruške, najtvrđega drveta.

- Ovo je ženska britva - dodaje Božidar - to su poljičke žene uvik nosile za pason, za ubrat blitve i obranit se od Turčina.

- Vidi prethistorije, šilo i ognjilo, s ovim se vatra palila, udreš jedan od drugi, skoči iskra - tuče tamo šjor Frane.


Volge

Redaju se dalje kubure, pištolji, puške kremenjače i nabijače, bokser star dvista godina, mašice kojima se vadila žerava iz ognja za pripalit lulu, šćapadur za nabijanje stupe na bačvama, takujin star 150 godina. Prvi poljički telefon koji je u Tugare stiga iz Trsta. Prije žice. Velika katriga s tri noge biskupa Ugrinovića.

- Orah domaći - dešifrira staro drvo meštar Gospodnetić.

Rimski misal iz 1947. god

Rimski misal iz 1947.

U jednu vitrinu su stari libri, latinski i glagoljaški. Malo sa strane vikend roštilj da moš zapalit vatru, a ništa okolo ne užgeš. Pa drveni stalak za dite, jedno 250 godina star.

- Kad ne bi bilo diteta, na njemu su oštrili taklje - dodaje Tonko.

U drugi kantun su bakre, lonci, vučije za vodu, stupa za mliko, varićak, srebrni peruni, žlice, noži, kućarini... Božidara inspiriralo: - Kad se moj ćaća Mate ženija, brat mu je poklonija jedan perun i jednu žlicu. 'A brate, nas je dvoje', kaže ćaća. 'Ostalo zaradi'- reka mu je brat.

Ajmo dalje, mogli bi nabrajat satima, do antičke glave je mali turanj za prošek, željeznički sat, boceli s jedrenjaka, jaram i nagubac za vola, poljičke nošnje, muške i ženske... Onda naćve iz Rodića za misit kruv, prva omiška makinja za manistru, štamparski stroj, saračka naprava za šivanje kože, velika brodska trumbeta od bakra...

- U ovoj je sobi namještaj od luštrafina, polirano, puno drvo, najmanje je sto godina staro - vodi nas barba Gospodnetić.

Posebna prostorija je za crkovne stvari. Radiloviću je posebno draga pala Mateja Ottonija iz dubravske crkve svetog Ante, odakle je i slika svetih Lovre i Sebastijana, drveni oltar je iz svetoga Jure u Tugarama, našli smo obnovljeno barokno raspelo i svetoga Antu iz Zavojana, za kojima su počeli plakat deset godina nakon šta ih je Ivan spasija od vatre. Onda 'Rimski misal', kojeg je, kako piše na posveti, 1947. godine uz pomoć dobročinitelja iz splitskoga svetišta Gospe od Pojišana nabavija don Jozo Stjepan Marendić, a Ivanu ga je darova 1986. godine. Na zidu je i jedna Sveta Obitelj koja se navije, pa svira. Na podu klišta za peć oštije, ferali, mrtvački i procesionalni, zvono radionice Cukrov iz 1894., svića Sutrojica za blagoslov polja.  

- Žalosno je da crkvene stvari najlakše završe u vatri. Dođe ti na župu pop koji ne drži do tvoje starine i sve spali, bez milosti. Kupi se novi kip od plastike pa se hitaju dotadašnji, vridniji deset puta, koje su naši stari uz glad svoju nabavljali po svitu. Mene znaju nazvat i konzervatori, kad vide kako neka mista uništavaju svoju povist.

Koliko je stare robe crkovne, sve u zlatovezu i ručnome radu bačeno u vatru... Na tone! A meni žaj bude, pa neka leži ovde. Onda uložin dosta para u obnovu, mištani vide svoje starine kad prosjaje pa plaču: 'Vrati nan, platit ćemo ti.' A ja ne bi za ništa; kad se nisi zna vladat onda lipo, neš znat nikad - priča Ivan.

U prizemlju leže dva debla izdubljena i pokrivena, tu se solilo meso, a na poklopcu se moglo sidit. Prid kućon je parkirano sedan ruskih volgi.

- Zašto onda voziš mercedesa, a volge čuvaš?

- Lipo ime volga, drago mi ih je gledat, vidi kolike su to autine!


Mukte

Velika garaže opremljena je po svjetskin standardima, ali i ona služi za tehniku: uz gospojsku karocu je težački kar, engleski kamiončić 'Bedford' iz 1936., motorin 'Garelli'. I austrougarski trezori sa 24 krakuna...

- Koliko svega?

- Ne znan, života mi. Ne razbijan puno glavu time, glavno da je usuvo i da je spašeno. Odavde ništa ne izlazi.

- Je I' šta zaradite?

- Hahaha, mo'š mislit. Na otvaranju je 2003. godine prošlo ovde više od iljadu ljudi, pop je s oltara zva sve Tugarane, pusti gosti su mi došli, izrizalo se 130 kila pršuta, pekli se prasci, 38 soparnika je bilo... A omiška općina mi je poslala iljadu kuna! Vratija sam im u kuverti. U životu san svašta radija i zarađiva, a sam vidiš di san uložija. Imamo i poljoprivredu na 75 iljada kvadrata, 800 loza, na splitskome Pazaru prodajemo voće, povrće i cviće. Četvero dice i unuci nam daju ruke, šta nan fali. Sad bi ovde tija jednu konobicu uredit, povezat sa zbirkom, neka ljudi dolaze, nešto gricnu. To je etno...

- A upad?

- Mukte! Dobrovoljno, koliko baciš...


Kamenice

ČUVARI. Dvije željezne biste kao da ponosno čuvaju najveću kamenicu među izlošcima etnološkog parka.

Povezani članci

Who's Online

We have 545 guests and no members online